Rano jutro na Svetog Stjepana. Damski izlazim iz Revelina u 5 sati ujutro, i šetuckam prema Pločama u namjeri da uhvatim taksi. Srećem Nju. Ona je jedna od onih koje nikad nisu same uzele fen u ruku i koje izgledaju k’o s modne piste čak i kad idu bacit smeće.
„Druaga, kako si? Sve nuajbolje ti želim!“ Naglašava valjda da se zna da je ona sinjorina iz Gruuuada, iako oko nas nema nikoga osim par mačaka.
„Tako si lijepa! Tako mi je druago što te vidim.“ Ljubi me i hvata za ruke. Znam da me mrziš i da svima pričaš da imam velik nos, mislim u sebi. Iiiiiii slijedi glavno pitanje:
„Đe ćeš za novu?“ Pokušam doć do riječi da joj objasnim da meni Božić još traje i da nisam alavija ni izašla iz Revelina, ali ne.


„Ja sam ti već sve isplanirala. U tri idem na nokte, u pet na frizuru, haljina mi je već spremna… Sve će bit savršeno. Sigurno neće bit bezveze k’o prošle godine.“
Oteturam u pravcu taksija mrmljajući neku ispriku. Kosa mi se diže na glavi od pitanja đe ću za Novu, od unaprijed isplaniranih savršenih dočeka koji na kraju ne budu ništa bolji od prosječnog izlaska.

Ovako to izgleda kod mene: Na Staru godinu ujutro 10-ak se kokoši posvađa u Whatsapp grupi jer svaka ima svoju viziju. Jedna je ljuta i uporno odbija potrošit sto eura u narednoj večeri. Drugoj haljina još nije došla, iako smo joj rekle da ne može naručivat  s ASOS-a dan prije. Treća se nije stigla naručit na šminku. Ionako si prošle godine izgledala ko klaun. Nisam to trebala napisat? Ups.


Na kraju se dogovorimo da ćemo obić sve kafiće, i usidrit se tamo đe bude najbolje. Problemi počnu kad otvorim ormar i krenem isprobavat haljine. Možda, ali samo možda nisam trebala pojest sama svu francusku salatu. Novogodišnja odluka – od sutra krećem u teretanu. Malo sutra. Jedva se uvučem u neku suknju, puce samo što ne odlete svaka na svoju stranu, i uputim se prema vratima. Shit. Zaboravila sam na crveno rublje. U momentu  se skoro vratim natrag, ali kad bolje promislim… Oh, well… Izgleda da će ovo biti još jedna godina bez ljubavnog blagostanja. Lupnem vratima i uskaćem na taksi.

Sve je prepuno, ne može se proć. Žene izgledaju ko disko kugle i svaka misli da je najljepša, a muškarci… nijh jedva i vidimo pored toliko šljokica. Svi su uzbuđeni i čekaju ponoć, a ja samo gledam ispod kojeg stola da se sakrijem. Ušla sam u prvi kafić, naručila piće i već nekim čudom ostala bez 100-tinjak kuna. Ponoć je. Ne  vidim vatromet od nečije natapirane frizure. Polupijani djedica me ljubi i istovremeno zalijeva moju modnu kombinaciju. Svi vrište. Petarda mi je izgorila kaput. Netko me nagazio i stoji mi na cipeli. Poražena dolazim doma, skidam neudobne cipele zbog kojih izgledam ko Bigfoot, iz poplata noktima vadim komade stakla, i opet obećavam sebi da je ovo posljednji doček na otvorenom.


Odlučna da prespavam cijelu tu katastrofu, tonem u san. Budi me vonj kiselog kupusa i sarmi i buka familije koja je došla sa svih krajeva svijeta čestitat Novu godinu. Svi su uzbuđeni i presretni dok meni u glavi zuji k’o na aerodromu, nisam sigurna želim li povraćat ili umrijet. I naravno, svi pričaju kako im je bilo predobro. Ljube me i grle, a ovi stariji štipaju za obraze iako sam odavna izišla iz puberteta.
Novogodišnja odluka – ne izlazim više vanka. U čast toj odluci… ima li još francuske?Sretna vam Nova!
Vaša Kundurica